U okvi­ru obi­lje­ža­va­nja 75. go­di­šnji­ce je­di­ne slo­bod­ne te­ri­to­ri­je u Evro­pi 1941. go­di­ne, u Na­rod­nom mu­ze­ju u Uži­cu otvo­re­na je ob­no­vlje­na i do­pu­nje­na stal­na mu­zej­ska po­stav­ka „Užič­ka re­pu­bli­ka”. Sve­ča­nom či­nu su pri­su­stvo­va­li broj­ni gra­đa­ni, pred­stav­ni­ci mi­ni­star­sta­va voj­ske i kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, pred­stav­ni­ci Voj­ske Sr­bi­je na če­lu sa na­čel­ni­kom ge­ne­ral­šta­ba Lju­bi­šom Di­ko­vi­ćem, pred­stav­ni­ci jed­nog bro­ja stra­nih am­ba­sa­da i am­ba­sa­do­ri, go­sti iz brat­skih op­šti­na i svih op­šti­na Zla­ti­bor­skog okru­ga. U Uži­cu se, ina­če, ni­zom kul­tur­nih, sport­skih i dru­gih ma­ni­fe­sta­ci­ja obilje­ža­va Dan gra­da.
Ka­ko je pri­li­kom otva­ra­nja na­gla­sio Ni­ko­la Go­gić, di­rek­tor Na­rod­nog mu­ze­ja u Uži­cu, na vi­še od 200 kva­dra­ta iz­lo­žbe­nog pro­sto­ra ras­po­re­đe­no je ne­ko­li­ko sto­ti­na pred­me­ta, fo­to­gra­fi­ja i do­ku­me­na­ta iz vre­me­na Užič­ke re­pu­bli­ke, vla­sni­štvo ovog mu­ze­ja ko­ji u svo­jim de­po­i­ma ima iz­u­zet­no bla­go, pre­ko 70.000 mu­zej­skih je­di­ni­ca. Uži­ča­ni su, re­kao je Ni­ko­la Go­gić, po­no­sni na slo­bo­dar­ske tra­di­ci­je ovog kra­ja 1941. go­di­ne. Ka­da je oslo­bo­đe­no Uži­ce, 24. sep­tem­bra 1941. go­di­ne, u ovom gra­du je te­kao nor­ma­lan ži­vot, a iz­me­đu osta­log, po­če­la je da ra­di i Par­ti­zan­ska fa­bri­ka oruž­ja i mu­ni­ci­je, je­di­na u Evro­pi, ko­ja je sve do eks­plo­zi­je 22. no­vem­bra ka­da je iz­gi­nu­la či­ta­va smje­na rad­ni­ka, pro­iz­ve­la 21.000 pu­ša­ka, 2,7 mi­li­o­na pu­šča­nih me­ta­ka, 90.000 ko­ma­da pi­štolj­ske mu­ni­ci­je, 20.000 ko­ma­da pan­cir­ne mu­ni­ci­je, 3.000 ruč­nih bom­bi i vi­še od 10.000 ko­ma­da osta­le eks­plo­ziv­ne mun­ici­je. Oruž­je i uboj­na sred­stva sla­ta su na front u dr­ve­nim san­du­ci­ma na ko­ji­ma je pi­sa­lo „Ne šte­di”. Slo­bod­na te­ri­to­ri­ja Užič­ka re­pu­bli­ka tra­ja­la je 67 da­na. Uži­ce je tih da­na bi­lo i cen­tar ustan­ka u Ju­go­sla­vi­ji pro­tiv nje­mač­kog oku­pa­to­ra. U nje­mu se na­la­zi­lo voj­no i po­li­tič­ko ru­ko­vod­stvo NOP-a, Vr­hov­ni štab i Cen­tral­ni ko­mi­tet KPJ. U stva­ra­nju te slobod­ne te­ri­to­ri­je uče­stvo­va­lo je 13 par­ti­zan­skih od­re­da – Va­ljev­ski, Ma­čvan­ski, Po­sav­ski, Ko­smaj­ski, Pr­vi i Dru­gi šu­ma­dij­ski, Po­mo­rav­ski, Kra­gu­je­vač­ki, Vr­njač­ko-tr­ste­nič­ki, Ko­pa­o­nič­ki, Kra­lje­vač­ki, Ča­čan­ski i Užič­ki par­ti­zan­ski od­red. U stva­ra­nju ta­da­šnje slo­bod­ne te­ri­to­ri­je uče­stvo­va­li su, ali sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no, i Cer­ski čet­nič­ki od­red pod ko­man­dom ka­pe­ta­na Dra­go­sla­va Ra­či­ća, Od­red pot­pu­kov­ni­ka Ve­se­li­na Mi­si­te, Od­red po­ruč­ni­ka Rat­ka Mar­ti­no­vi­ća, i Od­red po­pa Vla­da Ze­če­vi­ća.
„Užič­ka re­pu­bli­ka” je pre­sta­la da po­sto­ji 29. no­vem­bra 1941. go­di­ne. Pred de­se­to­stru­ko ja­čim i opre­mlje­ni­jim oku­pa­tor­skim je­di­ni­ca­ma Vr­hov­ni štab na če­lu sa Ti­tom, CK KPJ i je­dan broj bo­ra­ca ko­ji su bri­nu­li o ra­nje­ni­ci­ma, mo­ra­li su da se po­vu­ku pre­ma San­dža­ku. Na Ka­di­nja­ču, 14 ki­lo­me­ta­ra od Uži­ca, upu­ćen je Rad­nič­ki ba­ta­ljon sa­sta­vljen od užič­ke omla­di­ne, ne­do­volj­no na­o­ru­ža­nih i neo­bu­če­nih za bor­bu. Oni su se su­prot­sta­vi­li Njem­ci­ma, he­roj­ski, i – bez­ma­lo svi – bor­bu za slo­bo­du pla­ti­li ži­vo­tom. Njem­ci su za­tim su­sti­gli i dio par­ti­zan­skih je­di­ni­ca u po­vla­če­nju pre­ma San­dža­ku. Ra­nje­ne par­ti­zan­ske bor­ce su di­vljač­ki li­kvi­di­ra­li na Zla­ti­bo­ru, a stri­je­lja­li su ve­li­ki broj po­hva­ta­nih bo­ra­ca Po­sav­ko-tam­nav­ske če­te, Ibar­ske če­te i Ča­čan­skog od­re­da. U ško­li u zla­ti­bor­skom se­lu Šlji­vo­vi­ca, Njem­ci su za­pa­li­li tri par­ti­zan­ke iz Po­sav­sko-tam­nav­ske če­te.
Ka­da je, 1991. go­di­ne, sa Tr­ga par­ti­za­na u Uži­cu uklo­njen Ti­tov spo­me­nik, uči­njen je i po­ku­šaj na­do­la­ze­ćih „de­mo­kra­ta“ da se mi­ni­mi­zi­ra zna­čaj Užič­ke re­pu­bli­ke, i – šta vi­še – da se ona pro­gla­si za ko­mu­ni­stič­ki sim­bol. Ta­da je uklo­njen i dio mu­zej­ske po­stav­ke o Užič­koj re­pu­bli­ci i, sred­stvi­ma Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, po­če­la da se pri­pre­ma za­jed­nič­ka po­stav­ka o uče­šću par­ti­za­na i čet­ni­ka u stva­ra­nju Užič­ke re­pu­bli­ke. Taj po­sao je ipak ob­u­sta­vljen, jer se po­ka­za­lo da su se čet­ni­ci sa­mo na po­čet­ku ustan­ka pro­tiv oku­pa­to­ra, u je­sen 1941. go­di­ne, bo­ri­li pro­tiv Nje­ma­ca, da bi se za­tim zna­čaj­ni dio nji­ho­vih je­di­ni­ca sta­vio pod nje­mač­ku ko­man­du „u bor­bi pro­tiv ko­mu­ni­sta”.
Po­sled­njih go­di­na zna­čaj Užič­ke re­pu­bli­ke vra­ćen je u nor­mal­ne okvi­re. Iako je spo­me­nik uklo­njen sa Tr­ga par­ti­za­na, i sklo­njen iza zgra­de mu­ze­ja u ko­joj je po­stav­ka „Užič­ka re­pu­bli­ka“, no­vo­o­tvo­re­nu po­stav­ku u zgra­di Na­rod­nog mu­ze­ja u Uži­cu, ko­ja je sa­da pred po­sje­ti­o­ci­ma, či­ni i Ti­to­va rad­na so­ba iz vre­me­na Užič­ke re­pu­bli­ke.
S. Ti­ja­nić